Misc Traditional - Ко Удара Тако Позно

^AmКо удара тако ^Eпозно у дубину ноћног ^Amмира ^CНа капији затворе^Dmној свето^Eгорског м^Amанастира? ^Am"Већ је прошло тавно ве^Eче, и нема се поноћ ^Amхвата, ^CСеди оци, калу^Dmђери, отвор'^Eте ми тешка ^Amврата. ^AmСветлости ми душа х^Eоће, а одмора слабе ^Amноге, ^CКлонуло је моје т^Dmело, умор^Eне су моје ^Amноге - ^AmАл' је крепка воља ^Eмоја, што ме ноћас вама ^Amводи, ^CДа посветим живот р^Dmоду, отаџ^Eбини и ^Amслободи. ^AmПрезрео сам царске ^Eдворе, царску круну и ^Amпорфиру, ^CИ сад ево светлост ^Dmтражим у ск^Eромноме ма^Amнастиру. ^AmОтвор'те ми, цасни ^Eоци, манастирска тешка ^Amврата, ^CИ примите царског ^Dmсина ко нај^Eмлађег свога ^Amбрата..."

^AmЗашкрипаше тешка ^Eврата, а над њима сова ^Amпрну ^CИ с крештањем разви ^Dmкрила и скл^Eони се у ноћ ^Amцрну. ^AmА на прагу храма ^Eсветог, где се Божје име ^Amслави, ^CСа буктињом упаље^Dmном, наст^Eојник се отац ^Amјави. ^AmОн буктињу горе ^Eдиже, изнад своје главе ^Amсвете, ^CИ угледа, чуде^Dmћи се, беза^Eзлено босо ^Amдете. ^AmВисоко му бледо ^Eчело, помршене густе в^Amласи, ^CАли чело узви^Dmшено, божан^Eствена мудрост ^Amкраси. ^AmЗа руку га старац ^Eузе, пољуби му чело ^Amбледо, ^CА кроз сузе прош^Dmапута: "Прима^Eмо те, мило^Am чедо".

^AmВекови су прох^Eујали, од чудесне оне ^Amноћи,- ^CВекови су прох^Dmујали и ^Eмноги ће јоште ^Amпроћи - ^AmАл' то дете јоште ^Eживи, јер његова живи ^Amслава, ^CЈер то дете беше Р^Dmастко, син ^EНемањин, Свети ^AmСава.